Šta je zajedničko Beverli Penman i Mekenzi Skot? Verovatno ne mnogo toga. Obe su žene, maternji jezik im je engleski i obe se bave pomaganjem drugima. Obe su samohrane majke. Mekenzi je diplomirala englesku književnost, Beverli zdravstvenu negu. I dok Beverli radi kao medicinska sestra u Engleskoj, Mekenzi ne radi kao nastavnica engleskog jezika, već rukovodi humanitarnom organizacijom u SAD. Uz to, Mekenzi je treća najbogatija žena na svetu i raspolaže bogatstvom od 36 milijardi dolara, što je više od bogatstva gotovo polovine država (recimo za Crnu Goru se taj iznos procenjuje na 26 milijardi dolara). Za to vreme, iako zaposlena sa punim radnim vremenom, Beverli i njena deca su prinuđena da se hrane u narodnoj kuhinji (prema novinskom izveštaju s kraja 2019).
Šta je sudbine ove dve žene učinilo tako različitim? Beverli je, pretpostavljamo, „samo“ odgovorno radila svoj posao sa punim radnim vremenom i bila samohrana majka. Mekenzi se udala za danas najbogatijeg čoveka na svetu, vlasnika Amazona Džefa Bezosa, razvela se i, kao rezultat, dobila deonice Amazona u navedenoj vrednosti. Jednostavno, zar ne?
Beverli i Mekenzi samo su dva primera pravila kojim je prožeto čovečanstvo, činjenice da se bogatstvo ne stiče radom. Naprotiv, osim anegdotskih priča o nošenju gajbica, malo kod od najbogatijih ljudi na svetu se može pohvaliti impresivnom radnom biografijom. Pa čak i da je tako, pitanje treba postaviti drugačije: u kakvom svetu to živimo gde čovek od ozbiljnog, poštenog i složenog rada teško da može da se odmakne dovoljno daleko od narodne kuhinje. Zapitajmo se još: u doba pandemije, kome tapšemo? Svim tim Beverlima među nama ili Mekenzima? Na čija pleća se oslonio svet?
Šta, zapravo, nije u redu? Sve češće se potura, neretko od vrlo dobronamernih ljudi, teza da je za sve kriv „neoliberalizam“. Eto, taj nam se neoliberalizam razmahao, sad vidimo i previše, pa kad prođe sve ovo sa pandemijom, moraće da malo „prikoči“, kako to reče jednom Velja Ilić. I onda će nam, kao, biti bolje. Mekenzi će i dalje da se bavi humanitarnim radom, valjano uvećavajući svoje milijarde i trošeći subvencije koje će, nema sumnje, vlada da obezbedi za takve kao ona, „pogođene pandemijom“. Beverli, ukoliko i preživi pandemiju, jer je, verovatno, na prvoj liniji odbrane, možda više neće morati u narodnu kuhinju, možda će dobiti od takvih kao Mekenzi sto ili hiljadu funti, možda će dobiti povišicu od 10% ili dodatnih dva dana godišnjeg.
Jer, neoliberalizam – to je samo jedna od alotropskih modifikacija kapitalizma, kao što je to bio već zaboravljeni imperijalizam pre stotinjak godina, kao što su to institucionalizovana religija, populizam, nacionalizam. Problem nije u devijaciji sistema, problem je u samom sistemu. Problem je u kapitalizmu.
A zašto nam se uopšte servira priča o neoliberalizmu kao uzroku problema? Napravimo analogiju sa nedavnom prošlošću. Neoliberalizam je za kapitalizam ono što je Šešelj bio za Miloševića, ili izjava tipa „ja sam nacionalista, ali nisam šovinista“, dilema Hilari Klinton (ili Džo Bajden, a ne Berni Sanders) i Donald Tramp. Raspon između političkog centra i desnice, tih potpornih stubova kapitalizma. Dakle, sva ta povika na neoliberalizam služi da se skrene pažnja sa kapitalizma, sa ključnog problema koji počiva na nejednakosti, koji samo može i da postoji dok je nejednakosti. Kad god se nađe ugrožen, kapitalizam proizvodi nove nejednakosti, ne više one materijalne, koje smatra nužnim, već nacionalne, verske, rasne, za i protiv vakcinacije, za i protiv globalnog zagrevanja… Hleba i igara, dok se fondovi ne dopune i dok se kapitalizam opet ne pojavi kao najmanje loše rešenje.
Ipak, pandemija je udarila u samu srž kapitalizma. Pandemija je pokazala da je svet zasnovan na superhikovskoj logici otimanja od siromašnih da bi se dalo bogatima neodrživ. Onog dana kada je prvi pacijent sa novim koronavirusom umro jer za njega nije bilo slobodnog respiratora, kapitalizam se raspršio kao kosili sapunica. Onoga dana kada je prvi zdravstveni radnik umro zbog koronavirusa, u mrtvački kovčeg kapitalizma zakucan je prvi ekser.
Paradoksalno, nakon pandemije (ako se ikad i završi), kapitalizam će nastaviti da živi. Ali, biće to samo jedan zombi-kapitalizam. Trudiće se svim silama da nas uveri da je živ, biće tu puno glume, šminke i kostima, deliće se povlastice, prolivaće se krokodilske suze, nudiće se neke pogodbe (hajde, neka vam bude 15% umesto 10%, kad ste već navalili), biće tu i stipendija i dečjih dodataka u izobilju, i svi ti solidarni milijarderi-humanitarci sa prebivalištem u Monte Karlu i sa adresama firmi na Kajmanskim ostrvima. To njihovo pokajanje, njihovo milosrđe, biće izdašno plaćeno opet novcem poreskih obveznika (što oni neretko nisu), a sve sa ciljem povratka na staro. Da se i dalje ne ceni rad, već neka tamo „sposobnost“, „kliker“ za biznis, neki kao urođeni talenat koji se svodi uglavnom na beskrupuloznost, izvrdavanje zakona, veze sa tajnim i javnim službama, korupciju… Ali, nikako rad, rad je za smrtnike, rad je za one koji na radnom mestu moraju da nose pelene, za one kojima se ne plaćaju prekovremeni sati, zakida na putnim troškovima, odmoru i toplom obroku, kojima se zakida na zaštitnoj opremi. Za one koji su u pandemiji neophodni. Jer, to je suština samog kapitalizma, smanjiti ulaganje na najmanju meru, da bi prihod rastao kada je produktivnost već dostigla maksimum.
I neće borba protiv zombi-kapitalizma biti ni kratka, ni laka. Zatvaraće nas, proganjati, stavljati na naslovnice tabloida, ako već ne mogu da nas potkupe. Ali, uzalud. Mi u kapitalizam više ne verujemo. Kapitalizam nas je izdao, ne prvi put, već presudni put. I sa kapitalizmom i njegova osnovna tvorevina – država, to sredstvo, poslednji cordon sanitaire kapitalizma.
Šta je, onda, alternativa? Za šta treba da se borimo, šta da sanjamo i čemu da težimo? Sve su to lažna pitanja, koja imaju za cilj da potvrde da alternative kapitalizmu nema.
Danas nije nužno znati odgovore na sva pitanja. Osvajanje slobode je dinamičan proces koji traži vreme i strpljenje. Sloboda se osvaja korak po korak. Danas nama ne treba rešenje. Treba nam početak. Treba nam međunarodni konsenzus širokih masa odakle početi dug put ka slobodi i jednakosti. Jednakost – to ne znači da smo svi mi jednaki ili da to možemo da postanemo. Jednakost znači da svi mi imamo mogućnost da odlučujemo kojim putem ćemo usmeriti svoju sudbinu i jednake društvene mogućnosti da stignemo do tog cilja, a da je uspeh rezultat samo naše odluke, želje i spremnosti na rad. No, koliko god da smo različiti i koliko naše želje i sposobnosti mogu da se razlikuju, razlike moraju biti odmerene, utvrđene i definisane. Svaki čovek mora imati zagarantovan minimum prava bez obzira na izbor koji napravi (ali prava daleko od kapitalističkog karikiranja koje se svodi na pravo na život). Rad se ne sme tretirati onako kako ga tretira kapitalizam – kao obavezu, već kao mogućnost koju neko može da odluči da iskoristi, a neko ne. Za razliku od kapitalizma, mi verujemo u vrlinu čoveka; čovek nije po prirodi lenj, čovek je po prirodi stvaralac. Čovek je i kreativan i sanjar, ali tu kreativnost ne može ostvariti prekarnim radom, upregnut u amove kapitalizma. Dajmo zato mogućnost svakom pojedincu da se ostvari u onome u čemu je najbolji, u onome u čemu najviše uživa, makar to ne donosilo nikakvu materijalnu dobit. Zapravo, biće to svet ne jednakosti, već svet razlika, svet u kojem će svaki čovek moći da bude različit i gde te razlike neće biti razlog za uskraćivanje prava. Jedinstvo razlika. Odsustvo straha od države, od gubitka posla, od bolesti, beskućništva, od rata, od samoće.
Izborimo se stoga za zagarantovani osnovni prihod za svakog pojedinca, bez obzira na uzrast, radni status, zdravstveno stanje. Svako mora da ima pravo na dostojanstven život. Zahtevajmo ograničenje ličnog bogatstva. Ako je prosečan radni vek čoveka 40 godina i ako se, recimo, složimo, da maksimalna zarada može biti najviše deset puta viša od zagarantovanog prihoda, zahtevajmo da se gornja granica individualnog bogatstva postavi na četrdesetogodišnji maksimalni prihod. Možda je to početak, ta dva jednostavna principa, donja i gornja granica u kojima će se kretati život. Ne radi se, dakako, ni o kakvim novim idejama, o njima se već neko vreme diskutuje, ponegde su testirane i u stvarnom životu. Uglavnom su od glasnogovornika kapitalizma ocenjene kao idealističke, fantastične (dok je bogatstvo nastavnice engleskog od 36 milijardi, jel’ te, sasvim realno), kao podsticaj nerada, itd. Kretanje u zadatim okvirima, koji je jednak za sve, preduslov je za neosujećeni svet zasnovan na kreativnosti, stvaralaštvu, svet u kojem se vrednuje rad, onaj intelektualan, umetnički ili fizički, ali i svet u kojem se poštuje pravo da se ne radi, svet lišen banaka, hedž fondova, influensera, lobista, marketinga i menadžmenta, klikova i lajkova, svet koji je nešto više od konkurencije.
Izborimo se za slobodu. Slobodu u kojoj je rad pravo, mogućnost, a ne obaveza. Slobodu u kojoj su stanovanje, zdravstvo, prosveta i kultura besplatni i dostupni svima.
Na kraju, ne zaboravimo da borba za bolji i pravičniji svet ne može da se odvija u svetu isprepletenim granicama. Zahtevajmo svet bez granica, svet bez ograničenja kretanja i slobodnog naseljavanja. Biće to svet zasnovan na opštoj solidarnosti, koja je sušta suprotnost sebičnom i pohlepnom kapitalizmu, čijoj smrti svedočimo.
Mart 2022.
