Antiintelektualizam

Miša Janketić, Vesna Pešić, Miljenko Dereta, Petar Džadžić, Srbijanka Turajlić, Miodrag Bulatović, Ljubivoje Ršumović, Ljubomir Madžar, Bata Živojinović, Aleksandar Petrović, Ljuba Tadić, Ljubomir Tadić, Milovan Vitezović, Milovan Danojlić, Antonije Isaković, Dževad Sabljaković, Rade Radovanović, Voja Brajović, Ljiljana Lašić, Bora Todorović, Stevo Žigon, Branko Andrić Andrla, Jovan Soldatović, Momčilo Grubač, Laslo Tot, Tadija Kačar, Mihajlo Ramač, Tibor Varadi, Nebojša Popov.

Šta je zajedničko svim ovim ljudima?

Svi su oni bili kandidati za republičke poslanike u Srbiji na izborima 1990. godine.

Retki su oni kojima nisu poznata sva gore navedena imena. A pokušajte da se setite makar jednog kandidata za poslanike na izborima 2020. godine. Ili 2016. Ili…

Šta se to desilo u Srbiji tokom poslednje tri decenije? Zašto su mnogi intelektualci 1990. godine osećali potrebu ili obavezu da se politički angažuju, a zašto poslednjih godina, pa i decenija, to nije slučaj?

Prvo, većina navedenih kandidata izgubila je na navedenim izborima. Možda je najčuveniji poraz onaj Borislava Pekića, kome je pre nekoliko godina u Beogradu podignut spomenik, a na prevremenim izborima 1991. godine u istom tom Beogradu Pekić je izgubio od Vojislava Šešelja. Činjenica je da su prvi višestranački izbori u Srbiji posle Drugog svetskog rata bili prepuni nepravilnosti i izbornih krađa i nameštanja, da su održani u periodu kulminacije kleronacionalističke i antikomunističke euforije, ali su glad za izborima i nerealna procena opozicionih stranaka u sopstvenu snagu bili previše jaki, kao i zabluda mnogih intelektualaca bliskih Miloševiću u benignost njegovog režima. Nakon „teškog“ poraza došlo je otrežnjenje, koje je mnoge intelektualce pasiviziralo. Ali, ipak, tokom narednih godina bilo je i onih koji su ostali opoziciono angažovani, što se posebno ogledalo u protestima 1996/97. Već na izborima 2000. godine vidi se značajna deintelektualizacija opozicionih stranaka, a prva decenija novog milenijuma označila je i potpuno povlačenje intelektualaca iz značajnijeg političkog angažovanja. Manji deo intelektualaca uživao je privilegije i sačuvao periferne pozicije u političkim strankama – recimo, kroz učešće u političkim savetima, pojedini su se angažovali u nevladinom sektoru – takođe kompromitovanom u zenitu vladavine Demokratske stranke. Danas se angažovanje intelektualaca vidi prvenstveno ili kroz borbu za očuvanje stečenih privilegija (nedavni primer raskola u Demokratskoj stranci), ili kao opozicionih bukača protiv režima, pritom pristajući na potpuno jednostran pristup sa jedinim ciljem da se aktuelni režim dodatno diskredituje, ili da budu samo iskorišćeni u izborne svrhe i da, zarad neposredne koristi, „pozajme“ svoja lica izbornim listama, pa čak i da figuriraju na nekim pozicijama, bez ikakvog uticaja na politiku (primer je aktuelni gradonačelnik Beograda). Ilustrativna je i reakcija opozicionih stranaka na zahtev Skupštine slobodne Srbije (jedan od retkih pokušaja angažovanja intelektualaca) da se stranački lideri ne kandiduju na izborima i da značajan broj mesta na listama ustupe nezavisnim intelektualcima.

Drugi mogući razlog je odbojnost kako desničarski nastrojene patrijarhalne i konzervativne, tako i liberalno-levičarske javnosti prema intelektualcima. Najbolji aktuelan primer je trenutni jak antipandemijski i antivakcinalni, a u suštini antinaučni i antiintelektualni neformalni pokret, koji sve intelektualce smatra ili kao plaćenike farmaceutskih ili drugih kompanija, kao lažne intelektualce (jer, stvarni „intelektualci“ su, kanda, samo oni prisutni po opskurnim medijima i portalima). U suštini, radi se o samo novom obliku odbojnosti, pa čak i mržnje prema intelektualcima, gde su se društvene mreže pokazale kao idealan kanal artikulacije antinauke i antiintelektualizma.

Sledeći mogući razlog čine konformizam i kukavičluk intelektualaca. Svako političko angažovanje sa sobom nosi i određene posledice, koje se kreću u dijapazonu od gubitka određenih stečenih privilegija, pa do gubitka radnog mesta i nemogućnosti stručnog napredovanja, pa i rada uopšte. Stoga je mnogima prihvatljivije izabrati put kojim se lakše ide, što im baš i ne služi na čast.

Poslednje dve decenije „bavljenje“ politikom (a zapravo bilo kakvo učešće u političkom životu) promoviše se kao „prljav“ posao u koji fini intelektualci ne treba da se mešaju. Dežurni tabloidi zapeto čekaju svakog ko se odvaži da „pređe crtu“ i „uvaljaju ga u blato“.

Još jedna bitna pojava sprečava javno angažovanje intelektualaca – transformacija političkih stranaka iz pokreta u korporativne, najčešće klijentelističke stranke. Ova pojava započela je odmah posle uspešnih demonstracija 1996/97. i osvajanja vlasti u najvećim gradovima u Srbiji. Prvi put čelnicima opozicionih partija na raspolaganju su bili opštinski i gradski budžeti, upravni odbori, službeni automobili, službena putovanja o trošku države, ali posebno i kontrola nad stambenim prostorom, građevinskim zemljištem i mogućnosti da se izabranim pojedincima ponude brojne pogodnosti. Upravo ovakvo učešće u vlasti dovelo je tokom svega dve ili tri naredne godine do gotovo potpunog gašenja do tada najveće opozicione partije – Srpskog pokreta obnove i oslobodilo je prostor Demokratskoj stranci da se nametne kao najveća i najbolje organizovana partija nakon petooktobarskih promena. Paradoksalno, Socijalističku partiju Srbije je upravo gubitak vlasti uveo je u transformaciju u klijentelističku organizaciju (klijentelizam je direktno srazmeran „koalicionom potencijalu“).

Kada jednom ovladaju mehanizmima vlasti, pred dotadašnjim opozicionim aktivistima su dve mogućnosti. Prva je shvatiti svoju ulogu kao medijatora – nekoga ko svojim političkim radom i delovanjem omogućava društvene i političke promene i trasira osnovne ideološke pravce, dok vođenje samih promena, od njihove detaljne razrade do realizacije prepušta (ili tačnije – nudi) intelektualcima. Druga mogućnost je zabluda političkih (a danas sve važnije i navodno nepolitičkih – recimo „ekoloških“) aktivista da su sveznajući, eventualno dovoljno svesni da intelektualce konsultuju, a smatrajući ih nedovoljno politički zrelim za donošenje odluka. Takva antiintelektualna arogancija u manjoj meri bila je prisutna i devedesetih godina prošlog veka, rascvetala se posle petooktobarskih promena, a svoj vrhunac imala u najzrelijoj fazi deesovske dekadencije. U takvoj situaciji jednostavno nema mesta za intelektualce (osim oportunista uvek gladnih privilegija), niti su oni uopšte i poželjni. U pozadini arogancije lažne elite teško da se može kriti išta drugo do svest da saradnja sa nezavisnim intelektualcima neminovno vodi do spoznaje sopstvene nevažnosti. Samo u sredini oslobođenoj od nezavisnih intelektualaca ovakve pojave mogu delovati realne i mogu potrajati. Šta bi mogao biti motiv bavljenja politikom arogantnih antiintelektualaca osim privilegija i koristi koje im politika donosi i koje ni na koji način svojim kvalitetima ne bi mogli da dosegnu?

Srbija svakako da po pitanju antiintelektualizma nije usamljena. Naprotiv, čini se da političari i aktivisti u Srbiji vešto prate globalne trendove. Većina današnjih političara kreće se u dijapazonu od potpunih klovnova (ali spremnih na svakakva zla) do otupelih tehnokrata. Svima njima nedostaje vizija, empatija, široki pogledi, sposobnost udubljivanja, a ideološki se kreću od liberalne levice do krajnje desnice. U suštini, svi oni predstavljaju samo odraz antiintelektualizma kao jedne od osnovnih komponenti kapitalizma. Jer, kapitalizmu nije potreban intelektualac. Njemu je potreban menadžer, pa makar bio i klovn, samo ako daje rezultate i donosi profit, ili mu treba tehnokrata – dakle stručnjak, ali bez integriteta, ili mu treba „lepo lice“ kampanje, ali ne i intelektualac. Štaviše, na intelektualizam kao spremnost i sposobnost da društvo sagledava i na njega reaguje kao na celinu, da se postavi vizija izgledne budućnosti, da se pokaže empatija prema svakome, da se bude solidaran, fleksibilan i širokih pogleda prilikom pristupa nekom problemu – gleda se sa podozrenjem, čak sa neprijateljstvom. Otuda i dolaze česte floskule – lekar treba da leči, kompozitor da komponuje, pisac da piše – dakle, svako da radi ono za šta je najkvalifikovaniji, ali ne i da se „mešaju“ u društvena pitanja – to je posao profesionalnih političara (i sve češće „aktivista“) – dakle ljudi bez profesije.

Upravo kroz antiintelektualizam kapitalizma vidi se njegovo licemerje. Kapitalizam je po svojoj definiciji retrogradan i konzervativan. Jedini napredak koji se dozvoljava je onaj koji će doneti dodatni profit, svaki drugi napredak sa sobom nosi rizik i treba ga eliminisati. Pošto je intelektualac po svojoj definiciji progresivan, on je zagledan u budućnost, za njega nema mesta u kapitalizmu. Mesta ima samo za političare bez profesije, za stručnjake, odnosno tehnokrate, koji grade sistem za profit, te za objekte kapitalizma – obespravljene građane – potrošače.

Gotovo svi opozicioni pokreti danas su takođe antiintelektualni. Oni se ne bore za vlast novim, inovativnim idejama, oni ne uključuju građane, a među njima na prvom mestu i intelektualce, kao ravnopravne partnere, osim eventualno kao deo mase (na protestima, na glasanju), njima je po pravilu jedini cilj da preotmu privilegije od sadašnje vlasti, da se tim privilegijama što je moguće duže okoriste, da bi se onda uloge opet promenile, pa do sledeće prilike. Takvi, vrlina lišeni političari i aktivisti, idealni su za kapitalizam – dele zajedničke ciljeve i interese. Arogancija im svima predstavlja osnovni oblik interakcije sa stvarnošću, a profit jedini cilj.

Za antiintelektualizmom se često poseže i od strane populističkih pokreta koji pokušavaju da sebe poistovete sa „običnim ljudima“ i da im suprotstave navodne otuđene intelektualne elite koje ne razumeju „običnog“ čoveka. Naprotiv, intelektualac ne može nikad pripadati bilo kakvoj eliti (nasuprot pseudointelektualcu – „poluintelektualcu“ kome je „elita“ prirodni milje); intelektualac je do sada uvek bio na margini i uvek autsajder u odnosu na establišment koji stvara neku svoju pseudoelitu – onu koja se nikad neće konfrontirati sa establišmentom.

Dodajmo još da je antiintelektualizam tesno vezan sa pogrešnim obrazovnim sistemom (koji je ili tržišno usmeren ili predstavlja kanal indoktrinacije, a često oboje), integrisan je u univerzitete i naučne ustanove (projektno finansiranje, samopromocija, umrežavanje, samo formalna nezavisnost, karijerizam…). Najbolja ilustracija antiintelektualizma je i način upravljanja kovid-19 pandemijom – gde se stručno mišljenje uzima samo kao jedno od mišljenja, a odluke donose političari, pa i sami stručnjaci pokazuju visok stepen autocenzure, povlačenja pred politikom, a sa druge strane je visok stepen nepoverenja u nauku među velikim brojem građana, koji „bolje znaju“ od naučnika, itd.

Javno delovanje kroz političke partije sve je više proskribovano/prozreto i u Srbiji i u svetu. Većini građana uveliko je jasno da političke partije služe samo za dobrobit svojim rukovodstvima i od njih nagrađenim članovima. Kao alternativa se sve češće javljaju društveni pokreti u kojima su političare zamenili „aktivisti“. Međutim, čini se da se ne radi ni o kakvoj kvalitativnoj promeni – „aktiviste“ često krasi agresivnost i arogancija, nespremnost na bilo kakvo drugačije mišljenje i dijalog, drugim rečima fundementalizam, a neretko profesionalna i društvena neostvarenost i stav da nikakvo obrazovanje i profesionalno iskustvo nisu potrebni za predvođenje aktivističkih pokreta. Spomenimo ikonu „aktivizma“ Gretu Tunberg, ili njene domaće verzije od kojih jedan javno psuje na protestima, a drugi sve neistomišljenike naziva „mirovnim profiterima“ i brani im da javno postavljaju ijedno drugo pitanje sem onoga koje je on označio kao bitno. Ne zaboravimo ni one koji koje jednoj Mirjani Karanović zabranjuju da govori na protestu. Piters[1] pravilno zaključuje da svetu ne treba manje aktivizma, već da treba više razmišljanja, odnosno aktivizam zasnovan na razmišljanju. Federston i dr[2]. kritikuju aktivizam koji veruje da problem nije u sistemu, odnosno u kapitalizmu, već da se malim promenama kapitalistički sistem može ulepšati. Zato izbegavaju da posmatraju širu sliku i fokusiraju se na detalj (recimo proterati Rio Tinto iz Srbije, umesto menjati sistem koji interese bilo koje kompanije, strane ili domaće, stavlja ispred interesa građana). Federson i dr. takođe navode i ograničenje delovanja aktivizma interesima njihovih finansijera, odnosno grantova kojima se aktivisti finansiraju sa posledičnim hiperpragmatizmom i kratkoročnim ciljevima uslovljenim krajem fiskalne godine i neophodnosti podnošenja izveštaja finansijeru, uz neizbežnu kompeticiju sa drugim aktivističkim organizacijama.

Sukob sa kapitalizmom i sistemom koji je na osnovu njega izgrađen – sistem zasnovan na stalnom produbljivanju nejednakosti i podsticanju konflikta, moguć je samo putem reintelektualizacije društva i aktivističkih pokreta. To podrazumeva pakt između nezavisnih intelektualaca i građana (dakle ne poziv da intelektualci treba da stanu na čelo pokreta, već da se sam aktivistički pokret mora intelektualizovani, kao navode i Federston i saradnici), koji će se realizovati kroz podsticanje empatije, solidarnosti i kulture dijaloga (a ne podsticanja i produbljivanja konflikata), zarad osmišljavanja društva bez nejednakosti, vrednovanja rada i znanja i pravedne raspodele kapitala, te zajedničke borbe za takvo društvo. Takva borba ne može se ostvariti u uslovima podsticanja kleronacionalizma i zakona tržišta, kao i potiskivanja ključnih tema kao što su one koje nameću suočavanje sa prošlošću. A dotle, mogućnost da građani za svoje predstavnike u parlamentu biraju ljude iza čijih imena stoje uspešne profesionalne biografije, stručan i lični integritet, ostaće neostvarena. Doduše, izbori su i dobar test za razlikovanje antiintelektualca od intelektualca u politici – prvom su izbori sve i svja, sve aktivnosti su podređene izborima i ostvarenju uspeha; za drugog su izbori samo jedan međučin na dugom putu, međučin koji se može i izostaviti.

Decembar 2021.

 

[1] Peters MA. Anti-intelectualism as a virus. Educational Phylosophy and Theory, 2019. 51(4):357-63. Dostupno na: https://www.tandfonline.com/doi/epub/10.1080/00131857.2018.1462946?needAccess=true

[2] Featherstone L, Henwood D, Parenti C. “Action Will Be Taken”:
Left Anti-intellectualism and Its Discontents. Dostupno na: https://www.damagemag.com/2018/07/16/action-will-be-taken-left-anti-intellectualism-and-its-discontents/

 

 

What do we mean by… New healthcare system?

Initial assumptions The healthcare system is a complex concept that includes all aspects of social health care, from the legal framework, vision and strategy, through ...

Antiintelektualizam

Miša Janketić, Vesna Pešić, Miljenko Dereta, Petar Džadžić, Srbijanka Turajlić, Miodrag Bulatović, Ljubivoje Ršumović, Ljubomir Madžar, Bata Živojinović, Aleksandar Petrović, Ljuba Tadić, Ljubomir Tadić, Milovan ...

Antipolitika

Poslednja decenija, kako u Srbiji, tako i globalno, odlikuje se erozijom demokratije. Uzroci su kompleksni i svakako uključuju i prethodnu globalnu ekonomsku krizu i njene ...

VOJVODINA, QUO VADIS? Ili VOJVODINA ZA POČETNIKE (1)

Čini se da se nikad manje nije govorilo i pisalo o Vojvodini, kao što je to slučaj poslednjih godina. Da li je zaista vojvođansko pitanje ...