Antipolitika

Poslednja decenija, kako u Srbiji, tako i globalno, odlikuje se erozijom demokratije. Uzroci su kompleksni i svakako uključuju i prethodnu globalnu ekonomsku krizu i njene neposredne posledice, krah međunarodne politike, posebno na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, kao i dominaciju ekonomije zasnovane na informacionim tehnologijama i informacijama. Dodajmo tome i preraspodelu globalnih političkih moći (Kina, Rusija…), uticaj pandemije i preokupiranost društva i individue infodemijom, kao i narastajuće nejednakosti u uslovima sve slabijih međunarodnih institucija.

Rezultat navedenih, ali i brojnih drugih faktora, jesu izmene u svim segmentima društva i svesti. Jedna od osnovnih karakteristika „postistorije“ nije završetak istorije najboljim mogućim i održivim društvom, već gubitak nade u mogućnost bilo kakve promene. Navedimo samo nekoliko primera: migracije Jugoslovena nakon raspada njihove države – jesu mnogi bežali da spasu živu glavu, uključujući one koji nisu želeli da ratuju protiv svojih komšija, ali je činjenica da nisu ostali i borili se za društvo u koje veruju; naprotiv, nisu verovali da u dogledno vreme u post-Jugoslaviji može da se obnovi društvo koje će odgovarati njihovim potrebama i obezbediti im lični razvoj. Nešto slično viđamo i kao posledicu vojnih intervencija i revolucija u Aziji i Africi – nakon što su se njihove dede borili za nezavisnost, očevi i majke za prosperitet i jednakost, današnje generacije Avganistanaca, Iračana, Pakistanaca, Sirijaca, Jemenaca, Libijaca, itd. jedini izlaz vide negde hiljadama kilometara daleko od svog doma, najčešće baš u onim zemljama protiv kojih su se njihovi dedovi borili. Štaviše, migracije sa evropskog Juga na Sever u deceniji pre pandemije dostigle su ozbiljne razmere. Dalje, pogledajmo rezultate većine referenduma o nezavisnosti održanih u poslednje dve ili tri decenije u zemljama koje nisu bili izložene ratu i razaranjima – od Kvebeka, Škotske do Nove Kaledonije po pravilu takvi referendumi ne uspevaju. Još jedan primer čine stabilokratije – nedemokratska društva sa autoritarnom vlašću koja su međunarodno prihvaćena, gde su uglavnom svaki otpor brzo i surovo kažnjava, uglavnom bez ozbiljnijih međunarodnih sankcija.

Kako dolazi do toga da ljudi izgube nadu u budućnost? Jedan od razloga je (nametnut?) osećaj nemoći da se bilo šta uradi, da se na bilo koji način doprinese promeni društva i izgradnji nekog boljeg i pravičnijeg. Zatim, tu je olako prihvaćen stav da je svet kakav jeste jedini moguć i da u okviru njega treba pronalaziti prostor za eventualne manje korekcije koje se jedine vide kao realne (recimo – problem je u liberalnoj formi kapitalizma, a ne u samom kapitalizmu, problem je što multinacionalna kompanija hoće da u našem kraju izgradi rudnik koji će zagađivati reke i zemlju, a ne u samoj mogućnosti da multinacionalna kompanija može bilo šta da gradi, pa i rudnik, itd.). Postoje, naravno, i takva razmišljanja da živimo u idealnom i nikad boljem svetu, a da su eventualne njegove nesavršenosti nužne i ili su predmet subjektivnog viđenja (gubitnici lišeni sposobnosti ili nesposobni na žrtvu i dovoljan napor) ili su prirodne (prirodna selekcija, jači uvek vladaju slabima, itd.). U situaciji kada ne verujemo da su ikakve promene u društvu moguće (osim minimalnih korekcija), dolazimo do antipolitike i antiideologije. Ono što preostaje (borba za neku baru, potok ili park) je (lokalni) aktivizam.

Pre nego što se detaljno pozabavimo antipolitikom i antiideologijom, zadržimo se na trenutak na politici i ideologiji. Iako bismo odnos dva praistorijska čoveka koji su se sakrili u pećini skrivajući se od zime i divljih zveri mogli da nazovemo i politikom, ona se prvenstveno vezuje za nastanak društva i države. A društvo nastaje udruživanjem pojedinaca koji u zajednici lakše, brže i uspešnije mogu da ostvare svoje potrebe nego što bi to mogli da urade sami. Udruživanje nije svojstveno ljudima – i ptice lete, a ribe plivaju u jatima, vukovi love u čoporima, a mravi i pčele uspešno održavaju svoje zajednice mravinjaka i košnica. Od svojih prvobitnih ciljeva, ljudske zajednice vekovima su evoluirale i omogućile lakši i prijatniji život (a ne samo bolju i redovniju ishranu, bezbednost i slično), olakšale pronalaženje partnera za parenje, odgajanje dece i brigu za stare i bolesne, omogućile lakše obrazovanje i zadovoljenje potreba za kulturom i zabavom. Da razumemo prirodu zajednice ne treba da sežemo previše u prošlost – dovoljno je otići u neko selo dvadesetak kilometara od Novom Sada i mnoga pravila stara hiljadama godina zatreptaće pred našim očima.

Od takvih društava, odnosno zajednica, koje čine individue i između kojih se vremenom uspostavljaju odgovarajuća pravila, odnosno norme, u jednom momentu mogu da nastanu države. I zaista, stotinama, pa i hiljadama godina manjim ili većim društvima bilo je sasvim dobro sa pravilima koje su sami postavili, pa su uspešno trajala i jednom i nestala, a da se nikad nisu pretvorila u države. Pogledajmo samo Balkan i Srednju Evropu od šestog do jedanaestog veka. Razne zajednice su se tu zapatile, trajale i nestale. Pod inercijom naučenog, većinu njih pogrešno nazivamo državama, jer one to nisu bile. Ni Atila ni njegovi Huni nisu imali svoju državu – prestonicom danas nazivamo poljanu na kojoj su razapeli svoje šatore. Slično je bilo i sa Avarima, Gotima i brojnim drugim narodima-plemenima, a naročito sa Slovenima. Sve ovo naravno da pravi ozbiljan problem nacionalističkim pseudoistoričarima, koji, težeći da pravo na tlo opravdaju kontinuitetom države na njemu, svako prisustvo određene zajednice definišu državom. A šta je država? Ona predstavlja organizovani oblik zajednice, onaj u kome pojedinci (sad već građani) ne dele sve zajedničke poslove između sebe i ne sprovode ih i ne kontrolišu zajedno, na teritoriji na kojoj se trenutno nalaze (a ona može biti promenljiva), ne čuvajući svoj lični suverenitet, već svoj suverenitet bespovratno i trajno poveravaju jednom višem entitetu, koji se obavezuje da im zauzvrat nešto pruži (recimo bezbednost, pravo na život) ili ne.

Logično iz ovoga sledi pitanje a zašto bi ljudi to uradili? Zašto bi se odrekli sopstvenog suvereniteta? Odgovora je više. Jedan je spoljašnja opasnost koja je životno ugrožavajuća i pojedinac proceni da je nikako ne može izbeći (pregovorima, bekstvom, prevarom), već jedino prenosom ličnog suvereniteta na neko više telo. Drugi mogući odgovor je usložnjavanje odnosa u zajednici do tog stepena kada više ti odnosi ne mogu da se regulišu sami od sebe (odnosno dogovorom dva ili više pojedinaca) i da postoji potreba za medijacijom sa višeg nivoa. Takođe odnosi između pojedinaca u jednoj zajednici ne moraju uvek da budu iskreni i da rezultuju u pravičnim odlukama.

Posledice ovoga mogu da budu različite. Neki pojedinci sticaće više, brže i lakše i težiće da se novonastalo stanje očuva (i po mogućnosti da se još većim nejednakostima i nepravičnostima i intenzivira). Sa druge strane, oni koji u datim situacijama ostaju podređeni i uskraćeni, mogu zahtevati uspostavljanje takvih odnosa u zajednici koji će zaštititi njihov položaj i sprečiti dalje izrabljivanje. U svakom slučaju, državu karakterišu prenos suvereniteta sa građana na viši entitet, hijerarhija (nejednakost) i državni aparat koji sprovodi funkcije države i stara se o njenoj nepromenljivosti. Po svom uređenju, dakle, država je veoma slična organizovanoj religiji. Dok se u državi građanin odriče svog suvereniteta i prenosi ga na viši entitet – „državu“, u organizovanoj religiji lični suverenitet se prenosi na boga (jer bog odlučuje o svemu, a na građaninu je da se tome povinuje). Postoji jasna hijerarhija (bog-crkva-građanin), a ekvivalent državnom je crkveni aparat, koji se stara o sprovođenju (božjih) zakona i pokornosti „stada“.

Iz navedenog proizilaze dva fundamentalna zaključka – kako dolazi do otuđenja države od građana i na koji način državni aparat „upravlja“ državom, odnosno stara se o odnosu „države“ (kao imaginarnog pojma, ništa manje realnog od bilo kog božanstva) i građana.

Spomenuli smo da se u zajednici pojedinci udružuju više ili manje (recimo iz nužnosti da prežive, obezbede hranu) dobrovoljno. Oni čuvaju svoj suverenitet jer u svakom momentu mogu da napuste jednu zajednicu i priključe se drugoj ili da odluče da žive van zajednice. Sa državom to nije moguće, odnosno jeste, uz veoma precizne i za većinu nedostupne uslove (npr. neprekidnim prebivalištem od pet ili deset godina u jednoj državi, uz znanje dominantnog jezika i istorije i običaja, uredno plaćanje poreza, itd.). Bez državljanstva, odnosno pripadnosti državi, građaninu su uskraćena gotovo sva prava. Građanin ne može da izabere da ne bude državljanin bilo koje zemlje i da bude suvereni građanin. Pošto je odnos građanin-država zavisan na štetu građanina, on ostaje u trajnom podređenom položaju. Problem nastaje u činjenici da država nije stvaran entitet – ona je samo međunarodno priznata fikcija u koju su građani koji na određenoj teritoriji žive prinuđeni da veruju. Uzmimo za primer jednog stogodišnjaka rođenog u Vojvodini početkom XX veka koji je doživeo i prvu deceniju XXI veka. Tokom svog života, ne mrdajući iz svog rodnog mesta, promenio je desetak različitih država, a da ga nijednom niko nije pitao da li u tim državama želi da živi i da li je saglasan da svoj lični suverenitet prenese na svaku od njih. Odluku o tome donosili su ili lideri velikih sila na međunarodnim „mirovnim“ konferencijama, ili oni koji su kontrolisali najjače vojne i policijske snage. I potrebno je samo uveriti ili prisiliti građanina da veruje u takvu fikciju koju nazivamo država, što danas nije nimalo teško. Ne možete da pređete opet neku fiktivnu liniju koju zovemo državna granica, a da se niste „opredelili“ za nečije državljanstvo, ne možete da sednete za volan automobila, da odete u ambulantu, otvorite račun u banci ili se upišete u školu. Da je to tako stara se državni aparat. Način na koji državni aparat „brine“ o očuvanju fikcije koju zovemo država nazivamo politika.

Ali, još jednom da ponovimo pitanje: zašto građani pristaju da gotovo bez izuzetka i bez imalo sumnje veruju u fikciju koju zovemo država i još da pritom takvoj fikciji daruju svoj suverenitet (crkvenim jezikom: da prodaju dušu đavolu)? Odgovor je: zbog ideologije. A ideologija je skup ideja i uverenja koje zajedno imaju za cilj da opravdaju, racionalizuju postojeći poredak (hijerarhiju, fikciju, ulogu državnog aparata). Po svojoj prirodi, svaka država je, zapravo, teokratija. I najantiklerikalnije države po svojoj prirodi su teokratije, jer su zasnovane na veri u fikciju i prihvatanju podređenog položaja u datoj i nepromenljivoj hijerarhiji, kao i prihvatanju uloge (državnog) aparata u regulisanju odnosa u okviru date fikcije. Stoga ne treba da čudi što i neke od najrazvijenijih „demokratija“ na čelu imaju razvratnike, senilne starce, uvrnute čudake – koji su svoj vodeći (mada zapravo samo simboličan) položaj zaslužili ničim i apsolutno ničim osim nasleđem i koje, tako raspusne i senilne, svojim novcima izdržavaju građani. Jer, ti starci i čudaci su – simbol države! Oni gube svoja ljudska obličja i osobine, jer kao što su njihovi prethodnici bili „božji sinovi“ kojima je vlast data od boga, tako su i ovi jadnici nadljudi koji simbolišu nosioca našeg (ukradenog) suvereniteta. Tako da neke razlike između Elizabete druge i Vulina gotovo da i nema, ako izuzmemo stil, vaspitanje i manire. I jedno i drugo su uzurpatori individualnog suvereniteta.

Pa, onda, ako je politika veština upravljanja fikcijom (cirkuska atrakcija), a ideologija teoretska razrada, kako onda uopšte dolazi do društvene dinamike? Kako države nestaju i obnavljaju se, otkud ratovi, kako padaju i biraju sve vlade?

Dakle, ako državu definišemo kao zajednicu neslobodnih ljudi kojima je oduzet suverenitet i koji se drže pokorni u veri u fikciju ideologijom koja tu fikciju racionalizuje, gde se u datoj situaciji nalazi prostor za promene? Pa, ili u građanima ili u ideologiji ili u državnom aparatu. Pri čemu su podele između ove tri kategorije samo uslovne i često se prožimaju. Na primer, u doba prosvetiteljstva sve više obrazovanih građana promišljalo je svoj (podređeni) položaj. Obrazovanjem i promišljanjem građani su dovodili u pitanje postojeći poredak (ideologiju) i kritički sa ne njega osvrtali. Ali, da bi došlo do promene, bilo je neophodno izgraditi novu ideologiju – osmisliti društvo (kroz državu ili bez nje) koje će biti drugačije, pravičnije, prijatnije. Kao odgovor nastao je zločin iz najboljih namera – nacionalizam. Sad se suverenost građana nije prenosila na državu (oličenu u vladaru ili vladajućoj klasi), već na narod (odnosno naciju). Tako je stvorena još jedna fikcija – nacija (skup ljudi koji žive na jednom području i govore isti jezik i dele istu kulturu – koliko li netačnosti u ovome i uzroka tolikih tragedija u poslednja dva veka – od prisilnog uništavanja lokalnih jezika i prisilnog prihvatanja jednog-stranog (nacionalnog) jezika – prvo mi na pamet padaju Francuska i Grčka, ali pojava je bila univerzalna, pa do neke zajedničke „nacionalne“, a opet fiktivne kulture, koja, čim je normirana, bilo ju je potrebno braniti od onih koji prete da je „ugroze“), a objedinjavanjem dve fikcije i nacionalne države, koje imamo i danas.

Ostanimo za trenutak u XIX veku i zarad drugog primera. Uspešno se izborivši sa prosvetiteljstvom – pretećom kontraideologijom, i široko rasprostrevši nacionalizam (koji će se negde, posebno u krajevima pod „tuđinskom“ vlašću često razvijati kao kleronacionalizam), vladajuće klase mogle su da „nadograde“ još jednu fikciju koja se u međuvremenu razvila, a koja sad, kao uostalom i religija, nije bila direktno vezana za politiku, odnosno tekla je paralelno sa državom – kapitalizam. Potreba za radnom snagom dovela je mnoge ljude sa sela u gradove i stvorila novu klasu koja je zamenila robove (ipak toliko daleko kontra prosvetiteljstvu nije se moglo ići) – proletarijat, a potreba za resursima dovela je do imperijalizma. I dok su svoje potlačene građane pozivale da se stave pod barjak nacionalnog suvereniteta, vladajuće klase bez imalo zazora ugnjetavale su druge „nacionalne suverenitete“. A proletarijat, iako nepismen ili slabo obrazovan, pod jarmom crkvene ideologije (koja je, kako smo to već rekli, gotovo identična državnoj ideologiji), zbog nepodnošljivih uslova života vapio je za promenom. Dve vodeće „kontra-ideologije“ tog vremena – anarhizam i komunizam, dale su teoretsko-praktičnu osnovu za promene.

Do promena može doći i u samom državnom aparatu. „Državni aparat“ čini „vidljiva ruka“ vlasti, odnosno „države“, ovozemaljsko lice fikcije. I kao što se bog predstavlja kao nagi starac surovog pogleda, tako je i „država“ predstavljena organima uprave (skupština, vlada, predsednik), administracijom, vojskom, policijom… U tzv. demokratskim društvima promene su jedino moguće upravo u državnom aparatu (a ne kroz menjanje samih građana, ideologije ili same fikcije). Pojednostavljeno posmatrajući, savremena demokratska društva navodno uvažavaju suverenitet građana, a taj suverenitet se ogleda u tome što svaki građanin ima pravo da izabere svog predstavnika koji će ga onda zastupati prilikom donošenja odluka od značaja za građanina. Time se suverenitet građana okončava. U praksi, građanin najčešće ne može da bira svog predstavnika, već jednog od ponuđenih, građaninu najčešće nepoznatih ljudi (ili čak ni to, već da izabere listu sa koje će onda neko drugi da izabere predstavnike građana). Čak i u uslovima kada građanin direktno bira svog predstavnika (recimo u maloj opštini ili mesnoj zajednici gde se većina ljudi međusobno poznaje), građanin nema gotovo nikakvog mehanizma da opozove svog predstavnika sa kim nije zadovoljan. Da bi se građanima omogućilo da „upoznaju“ svoje predstavnike i njihove programe („ideologije“) organizuje se predizborna kampanja, koja se uglavnom vezuje da materijalno bogatstvo kandidata (ili onih koji ga predlažu) i mogućnost prisustva u medijima. Prema ovom otrcanom viđenju demokratije, dakle, građanin neće bespogovorno predati svoj suverenitet državnom aparatu kao ovaploćenju države, već će ga na mandatni period ustupiti svom predstavniku, koga najčešće ne poznaje, ali koji će na njega ostaviti najbolji utisak tokom predizborne kampanje. Nakon predizborne kampanje, predstavnika građana nema više nikakvih, osim možda moralnih i formalnih obaveza prema građanima. U praksi, on uglavnom polaže račun predlagaču, finansijeru ili samom sebi. Na taj način, već prisutna višestruka fikcija (država, religija, kapitalizam) je nadograđena i demokratijom.

Ako baš ne posežemo za starom Grčkom, demokratija zapravo ima vrlo kratak životni vek. Istorijski gledano, tek malopre ona je i u ovom svom, fiktivnom obliku zaživela. U većini zemalja tek nakon Drugog svetskog rata uvedeno je opšte pravo glasa, dakle i za žene, i za rasne i ostale manjine, i za siromašne, itd. Tačnije – pravo glasa za većinu, ne za sve. Jer, uslov za glasanje je i dalje svuda državljanstvo – možete ceo svoj vek da provedete živeći negde kao izbeglica, „migrant“, dođoš, dok god nema državljanstva – nema ni glasanja (osim ponegde na lokalnim izborima). Dakle, i samo učešće u demokratiji zasnovano je na prihvatanju fikcije države.

Vratimo se u sadašnjost, odnosno u XXI vek. Već gotovo dva stoleća saobraćaju vozovi, decenijama i avionski letovi – sve ovo omogućuje lakše i brže kretanje i premošćavanje velikih razdaljina, ali, što je značajno, i brže i lakše umrežavanje ljudi i njihovu komunikaciju i svaku drugu interakciju. Informatička revolucija, posebno prisustvo interneta i društvenih mreža tokom poslednje dve decenije, još su dodatno pospešili i olakšali komunikaciju i interakciju. Pandemija je napokon i potvrdila koliko se uspešno može raditi na različitim poslovima iz sopstvenog doma, bez potrebe za migracijama, rasturenim porodicama i slično. A dva veka ranije, u jeku nastanka nacionalnih država, najveći broj ljudi bio je osuđen na celoživotno bitisanje samo sa svojim najbližim okruženjem – onom ranije spomenutom zajednicom, doduše u nekoj maglovitoj državi, čija ruka se gotovo isključivo videla kad bi usledila mobilizacija i kad bi ponestalo topovskog mesa. U takvim uslovima čovek je bio duboko i trajno usađen u svoju osnovnu zajednicu i minimalne su bile mogućnosti da je promeni. Dosta toga se izmenilo industrijalizacijom i prelaskom ljudi u gradove – izmenilo se kvantitativno, ali ne i kvalitativno. Čovek je sad mogao da „ostavi sve za sobom“, pređe iz jednog dela grada u drugi, iz jedne fabrike u drugu, čak i da sedne na voz i odveze se na drugi kraj zemlje, ma čak i da sedne na brod i ode zauvek na drugi kontinent, ali svaka od tih promena bila je duga i trajna i jednolična – možda je fabrika zamenjena farmom, možda litvanski jezik španskim, ali ugrađenost u lokalnu zajednicu ostajala je ključna i relativno trajna.

Danas, informatički pismen čovek koji živi u sredini gde ima struje i interneta, sa lakoćom ostvaruje čitav niz interakcija sa ljudima širom sveta. Sada najčešće ne onim ljudima koji su mu fizički dostupni, sa kojima deli domaćinstvo ili sokak, već sa ljudima sa kojima deli interesovanja, strasti, pobude i namere. Bilo da se radi o akademskim, političkim, gejmerskim, fanovskim ili, prosto, zajednicama za druženje, čovek ima mogućnost da se okruži ljudima koji su mu idejno, emotivno ili na svaki drugi način bliski. Mnogo bliži nego oni sa kojima deli maternji jezik, geografski prostor i nekakvu zajedničku „kulturu“. A ipak, i takav čovek mora da jede i da se tušira i izbaci smeće, da ode kod lekara i da primi vakcinu, da sahrani nekog najmilijeg ili da se prošeta na čistom vazduhu. On i dalje ima potrebu da se udružuje sa ljudima iz svoje fizičke zajednice, da bi zajedno lakše ostvarili potrebe koje će im omogućiti nesmetanu interakciju sa svojom intelektualnom i emotivnom zajednicom. I tu nastaje problem.

Naime, građanin, oslobođen zavisnosti od geografije i jezika, shvata po prvi put težinu svojih okova. Možda ne svako i možda ne uvek. Dok ne poželi da putuje i zatreba mu pasoš. Dok mu poštar ne pozvoni dvaput i uruči poziv iz vojnog odseka. Dok mu iznenada ne nestane internet ili struja. Dok ne ugazi u pseći izmet pred ulaznim vratima čitajući preteću parolu koju je neko ispisao na zidu.

Šta bi onda bila antipolitika? Prema definiciji, ona bi bila suprotna politici, odnosno negirala bi osnove na kojima se zasniva politika, a to su država kao okvir za politiku i izbori, kao formalan način uspostavljanja državnog aparata (makar njegov najprominentniji deo). Antipolitika bi tako trebalo da negira državu, odnosno da se bori za propast države i povratak na zajednice suverenih pojedinaca koji sami uređuju odnose između sebe i direktno upravljaju takvim odnosima, bez izabranih predstavnika. U ovom momentu nećemo poći dalje i raspravljati o realnosti takve zajednice. Pogledajmo da li su današnji društveni pokreti antipolitični, makar na primeru Srbije.

Napravimo pre toga kratak istorijski osvrt. Početak veka predstavljao je pravi kotao ideologija, a završetak Prvog svetskog rata tačku ključanja. Dve decenije pred početak narednog svetskog rata obeležene su, dakle, bujicom ideologija, koje su pretile da ugroze državu. U nemogućnosti da ponudi snažnu ideološku alternativu (u čemu se uspele vlasti u fašističkim zemljama i Sovjetskom Savezu), jugoslovenske vlasti, oličene u kralju Aleksandru, posegnule su za antipolitikom. Ne doduše u gašenju države kao takve, već u likvidaciji izbora (ili poništavanju njihovih rezultata) i zavođenjem diktature. I Drugi svetski rat, kao i godine neposredno po njegovom završetku, bile su obeležene viškom ideologije, a manjkom politike, a godine sukoba sa Staljinom u potpunosti su definisale ideologiju koja će biti dominantna narednih decenija. Pedesete i šezdesete godine svedočile su postepenom slabljenju ideologije i jačanju politike, da bi studentski protesti 1968. godine označili vrhunac krize ideologije. Paradoksalno, studenti su to najbolje prepoznali – korisnici ideologije ukazali su na krizu ideologije među njenim tvorcima i čuvarima. Kada je jedna ideologija u krizi, slobodni prostor prirodno teži da se popuni alternativnom ideologijom i period prelaska iz šezdesetih i sedamdesetih godina predstavljao i i period malih kontrarevolucija – nacionalizma u Hrvatskoj i liberalizma u Srbiji i Vojvodini. Sledio je kontraudar vladajuće ideologije, koja je sve više akcenat skretala sa komunizma na tradicije antifašizma, uz nekoliko fatalnih grešaka: manjak ideologije pokušao se nadomestiti viškom politike, odnosno borba sa nacionalizmom viđena je kod veću nezavisnost republika, ne uzimajući u obzir mešoviti nacionalni sastav nekih od njih, što su bili tragovi gotovo pola veka ranije boljševizacije partije. Već sam početak osamdesetih godina doneo je preokret: slabljenje politike (kroz birokratizaciju, nedorasle lidere, itd.), ali i dalje slabljenje vladajuće ideologije, što je sve lako dovelo do snažne proliferacije najrazličitijih alternativnih ideologija, od kojih su nacionalizam, kapitalizam i klerikalizam bili najizraženiji. Ove ideologije, objedinjene u programe većine političkih partija u Jugoslaviji, pobeđuju i ostaju dominantne tokom naredne tri decenije. Devedesete godine su bile obeležene snažnom politikom (skupština je bilo mesto glavnih debata, izbori su bili biti ili ne biti i za vlast i za opoziciju, mnogi politički akteri su bile ugledne javne ličnosti, itd). Paradoksalno, Peti oktobar nije doneo nikakve promene na ovom planu – od početka devedesetih dominantna ideologija ostala je nepromenjena, pa čak i osnažena, a sve alternativne ideologije ostale su krajnje marginalne. Međutim, postepeno dolazi do slabljenja politike. Kao čuvar nacionalne i verske politike dominirala je Demokratska stranka Srbije, dok su Demokratska strana i G17 plus bili dominantni promoteri kapitalizma. Demokratska stranka je, ipak, permanentno radila na razaranju političkog sistema, odnosno politike. To se na prvom mestu ogledalo u prelasku u klijentelističku partiju, rad prvenstveno na otimanju biračkog tela svojim koalicionim saveznicima i ideološki sličnim partijama, umesto protivnicima, i uspostavljanju državotvorne partije, po modelu SPS, koja ima vlast na svim nivoima i na svakom mestu. Paralelno sa slabljenjem političkog sistema, bledi i ideologija. Zapravo, konačno uobličavanje totalne ideologije koja se bazira na nacionalizmu, religiji i kapitalizmu (a specifičnost u Srbiji je i negiranje odgovornosti za prethodne ratove) i njena gotovo konsenzusna prihvaćenost zapravo su označile i kraj ideologije. Jer, ideologija može da postoji samo dotle dok se osporava i preispituje, dok se konfrontira sa drugim ideologijama. Slična situacija je prisutna i na globalnom nivou.

Poslednja decenija obeležena je, dakle, depolitizacijom i deideologizacijom. Prosto rečeno, široka prihvaćenost jedne ideologije i izostanak alternativa ukazuju da je ovaj i ovakav svet jedino moguć i da sva rešenja treba tražiti u okviru postojećeg sistema. U datim okolnostima, izbori postaju samo formalnost, odnosno neophodnost očuvanja privida da građani imaju makar kakav suverenitet. Prema tome, politički život svodi se na predizbornu kampanju i izbore, koji više i nemaju za cilj da se obezbedi nekakva predstavnička demokratija, već da se zadovolji formalnost. Sledeća formalnost postaje skupština, a za njom i vlada, pa treću deceniju XXI veka dočekujemo u situaciji da se sve odluke donose van institucija sistema. Na ovaj način antipolitika doživljava svoj vrhunac, a paradoksalno, nju ne donose protivnici vladajućih struktura, već vlast sama. Da ne bude zabune, ne radi se o procesu koji je uvela i sprovela jedna politička garnitura, već o procesu koji se gradio decenijama, da bi u poslednjoj doživeo svoju kulminaciju. To je situacija u kojoj se fikcija koju nazivamo država potpuno otuđila od građana i funkcioniše kao paralelna struktura. Istovremeno dolazi i do potpunog otuđenja političkog aparata (jer izbori su izgubili svoju funkciju i legitimitet). Dakle, imamo trougao u kojem su s jedne strane otuđeni građani, s druge otuđena država, a na vrhu je otuđeni državni aparat. Građani ne učestvuju u politici, jer politike i nema, a državni aparat uzima na sebi ulogu zastupnika i glasnogovornika „države“ – on tumači interes države, država „govori“ kroz državni aparat. Na taj način političari su postali vračevi, prvosveštenici nove religije koja se zove „država“ i koja više nema ništa zajedničko za onom nekadašnjom državom, koja je, makar teorijski, trebalo da predstavlja formalizovanu zajednicu suverenih pojedinaca. Drugim rečima, umrla, iščezla država, taj negovani mrtvac, postala je samo oruđe interesa privilegovanih delova državnog aparata, ali i, makar u minimalnom delu, svakog onog koji od takve „države“ živi i na njoj egzistira.

Decembar 2021.

What do we mean by… New healthcare system?

Initial assumptions The healthcare system is a complex concept that includes all aspects of social health care, from the legal framework, vision and strategy, through ...

Antiintelektualizam

Miša Janketić, Vesna Pešić, Miljenko Dereta, Petar Džadžić, Srbijanka Turajlić, Miodrag Bulatović, Ljubivoje Ršumović, Ljubomir Madžar, Bata Živojinović, Aleksandar Petrović, Ljuba Tadić, Ljubomir Tadić, Milovan ...

Antipolitika

Poslednja decenija, kako u Srbiji, tako i globalno, odlikuje se erozijom demokratije. Uzroci su kompleksni i svakako uključuju i prethodnu globalnu ekonomsku krizu i njene ...

VOJVODINA, QUO VADIS? Ili VOJVODINA ZA POČETNIKE (1)

Čini se da se nikad manje nije govorilo i pisalo o Vojvodini, kao što je to slučaj poslednjih godina. Da li je zaista vojvođansko pitanje ...